Apstrakt: Istorija i filozofija nauke nam već od vremena Pjera Dijema jasno pokazuje da su nauka i njena racionalnost deo racionalnosti života, deo "pogleda na svet". Nastanak nauke stoga nije moguć objasniti ukoliko nismo u stanju da izvršimo analizu i nekih nenaučnih elemenata, kakva su na primer društvene vrednosti, ekonomska i religiozna verovanja. Polazeći od takvih pretpostavki u ovom radu se pokazuju neke ključne razlike koje su postojale u društvenoj i duhovnoj klimi u Vizantiji sa jedne strane i zapadnim zemalja sa druge strane. Ukratko rečeno, u radu se razvijaju neki elementi koji su vezani sa jedne strane za istoriju sociologije rađanja srednjovekovnog intelektalca, a sa druge strane za istoriju i filozofiju rađanje zapadne nauke.
Ključne reči: nauka, Vizantija, demokratija, humanizam, gradovi
Ukoliko narodi koji su izašli iz vizantijskog kruga ne nauče da greške svojih predaka analiziranju kao nepristrasni posmatrači, tj. ukoliko ne budu u stanju da svoj emocionalni odziv odvoje od svoje analitičke kritike, oni će i dalje ostati gomile koje ne prave istoriju već joj dobro služe. Ono što Zapad čini tako superiornim u odnosu na druge zemlje, a među njima nas ovde najpre zanimaju one koje su izašle iz vizantijskog kruga, jeste njegova tehnologija; snaga te tehnologije izvire iz snage zapadne nauke, a snaga te nauke - iz moći zapadne demokratije.
Nauka i demokratija
Kao prvo i najvažnije - a upravo se to ovde kod nas nekritički previđa - moramo uočiti da nauka koju smo spomenuli jeste jedna posve nova i originalna tvorevina; srž te nauke čini njen hipotetičko-deduktivni metod, koji počiva, pre svega, na pojmu funkcije i simbola. Samim tim moramo biti svesni činjenice da ta nauka ima vrlo malo toga zajedničkog sa onim što se podrazumeva pod naukom starijih civilizacija. Tek je u "Zapadnoj civilizaciji", naime, stvorena ideja o epistemologiji prirode u strogom smislu reči i tek je u njoj stvoren delotvoran naučni metod. Ni u jednoj prethodnoj civilizaciji, uključujući tu i Grke i Vizantince, nije postojala "episteme" o prirodi u strogom smislu reči, niti je bilo uspešnog naučnog metoda koji bi davao pouzdana predviđanja u prirodnim naukama; a nije bilo ni onih, već spomenutih, pojmova bez kojih nema nove nauke: funkcije, simbola .
S druge strane, kada se danas raspravlja o vrednostima, postoji latentna težnja da se nauka suprotstavlja tradiciji, tj. onim tradicionalnim društvenim vrednostima pod kojima se podrazumeva jedan skup apsolutnih sudova koji uobličavaju odnose između ljudi i upravljaju njima. Za one koji poznaju nauku i njene metode, a koji nisu neprijatelji modernog načina života, to suprotstavljanje je prilično izveštačena stvar. Naime, ako smo u stanju da razlikujemo, s jedne strane, otkrivene naučne činjenice (takve naučne činjenice su u vrednosnom smislu zaista neutralne kategorije - one same po sebi nisu ni dobre ni loše) od čina dolaženja do novih naučnih pojmova i teorija, s druge strane, mi možemo videti da sam taj čin, sama ta aktivnost kojom naučnici dolaze do svojih novina, jeste nešto čemu se može pripisivati vrednosna kategorija; ona, dakle, uopšte nije neutralna - štaviše, ona se ne može ni zamisliti ukoliko naučnike ne bismo predstavljali kao ljubitelje pojma istine. Tako dolazimo do tačke koja nam omogućava da između nauke i društvenih vrednosti ipak uspostavimo određenu vezu. Naravno da su ljudi odavno i u ranijim civilizacijama imali nekakav pojam istine. Ali, za razliku od drevnih civilizacija, gde je zbog mnoštva tabua samo mali broj njihovih članova mogao da se bavi problemima istine, u današnjoj Zapadnoj civilizaciji to sada može veoma veliki broj ljudi. Tek je u njoj, naime, sasvim oformljena svest o tome da svaki čovek koji traži istinu mora biti nezavistan, a da društvo koje hoće da preživi (i koje stoga ceni istinu) mora štititi njegovu nezavisnost. Zapadna civililizacija stoga veoma uvažava nezavisnost svakog ljudskog duha, jer bez nezavisnosti i originalnosti njena nauka bi potpuno iskopnila... I tako dolazimo do ključne veze između društvenih vrednosti i nauke; nauka je vezana za pojam slobodnog, otvorenog društva , koje ohrabruje rasprave i koje stimuliše originalnost i nezavisnost, što mu sve otvara mogućnost da na optimalan način rešava svoje probleme . Uzgred budi rečeno, temelji iz kojih zapadna otvorena društva izrastaju kao dinamične tvorevine, pri čemu ta dinamika rađa stabilnost, počivaju na trima ključnim institucijama: privatnoj svojini, tržišnoj privredi i demokratiji, - za razliku od statičnih a nestabilnih - zatvorenih društava, koja negiraju potrebu za postojanjem privatne svojine, tržišne privrede i demokratije, i koja stoga ne cene slobodu, argumentovane rasprave, orginalnost i nezavisnost. Zatvorena društva kao što je naše, u kojima se podstiče iracionalno, netrpeljivost prema novom (u čemu se vidi direktno ili indirektno zlo), nisu sposobna da se prilagođavaju promenama, te u sameravanju sa otvorenim društvima predstavljaju gomilu jedinki koja ne pravi istoriju već joj služi .
Ali, kako je sve to počelo. Kako je došlo do toga da se u Zapadnoj Evropi pojave pojedinci spremni da se suoče sa sopstvenim odlukama, tj. srednji građanski sloj, koji će zatim poroditi oruđe te civilizacije - modernu nauku - koja je kulminira- la pre, otprilike, tri stotine godine u Njutnovim Principima. U čemu se to Zapadna Evropa počela razlikovati od orijentalnih despotija i Vizantije. Ja ću ovde, u razmat- ranju tog pitanja, izneti samo nekoliko bitnih elemenata, bez neke pretenzije da napravim sistematsko i zaokruženo izlaganje. Međutim, ma koliko bio nepotpun, smatram da će ovaj moj napor ohrabriti buduće istraživače u ovoj zanimljivoj i nedovoljno ispitanoj oblasti. Možda ćemo se najbolje približiti zadatim problemi- ma ako vas najpre podsetim na nekoliko opštih mesta vezanih za vizantijsku istoriju i kulturu.
Duhovna klima u Vizantiji
Zbog povoljnijih privrednih prilika u Egiptu, Siriji i Maloj Aziji za Rimsku Imperiju je značaj tog njenog istočnog dela sve više rastao u odnosu na njen zapadni deo; stoga su i rimski carevi sasvim prirodno težili da centar Imperije premeste iz Rima na Istok. Cezar i Neron su maštali o Aleksandriji kao novoj prestonici, ali je Dioklecijan za svoje središte odabrao Nikomediju, u Maloj Aziji, dok je njegov nasledik, Konstantin, na mestu drevne grčke kolonije Vizanta dao da se sagradi novi Rim. No to je bio samo spoljni znak prevlasti rimskog Istoka nad rimskim Zapadom. Tako, dok je početni period života Imperije karakterisala ona nadmoćnost politike i vojske kojom su Rimljani pokorili helenski Istok, sada, pri kraju života te tvorevine, Istok je bio taj koji je privredno i kulturno zagospodario Zapadom. Kada je Teodosije Veliki 395. g., radi lakše administrativne uprave, podelio carstvo na dva dela, dodeljujući ih na upravljanje svojim sinovima - Arkadiju Istok a Honoriju Zapad -, malo ko je mogao slutiti da će to vremenom postati i faktička podela carstva. Seobe naroda koje će ubrzo uslediti učiniće tu podelu trajnom, tako da od tada možemo govoriti o istočno-rimskoj ili vizantijskoj, tj. grčko-slovenskoj, i zapadno- rimskoj ili romansko-germanskoj kulturi kao dvema različitim kulturama .
Važna posledica Konstantinovog preobraćanja u hrišćanstvo bila je ta da vizantijski carevi više nisu, poput rimskih, vladali kao bogovi, već su oni sada bili namesnici Boga i Sina božijeg. Ali je carski tron zadržao staru pompu i rituale. Sve funkcije cezaro-papskog cara, teokrate, bile su simboličkog karaktera i svodile su se na to da on nebesku harmoniju oličava na zemlji. Njegova dužnost je bila da pripremi narod za Carstvo božije, a on sam je bio odgovoran samo Bogu . Bila je to vojno-činovnička država po uzoru na rimsku. Carska palata je bila pozornica na kojoj su se odigravale svakodnevne svečanosti a pred carem se, kao i u orijentalnim despotijama, padalo ničice. Uvrediti cara značilo je svetogrđe, isključenje iz hrišćanske zajednice i najčešće smrtnu kaznu. Dužnost podanika bila je da sačuvaju stare vrednosti, da spreče svaki spoljni uticaj - svaka novost bila je jeres, opasnost za poredak, svaki pokušaj egalitarnih i individualističkih ideologija morao je biti ugušen; njihova je dužnost bila i to da sve svoje susede porobe i dominiraju nad njima. Takav zahtev, koji je od vrha išao ka podanicima, to bezuslovno kočenje bilo kakvih društvenih promena - nije, prirodno, ni moglo voditi Vizantiju ka humanizmu, kada je reč o okvirima opšte društvene zajednice, ili, pak, ka nekom reformatorskom pokretu u okvirima crkve. Kao potvrda tome neka nam posluže, na primer, reči Jovana Damaskina: "ako počnemo da razaramo strukturu crkve, čak i u najsitnijim stvarima, veoma brzo će se cela građevina srušiti" ; ili slične reči patrijarha Fotija: "čak i najmanje zanemarivanje tradicije vodi potpunom preziranju dogme" .
Razlike između istočne i zapadne crkve
Za razliku od istočnog dela Carstva, u kome je crkva postala institucija sistema, prinuđena da svoje interese potčinjava interesima jedinstvene države, i gde je odgajana, da tako kažemo, pasivna pobožnost koja je, vođena origenizmom, sva bila usredsređena na nebo, zapadna crkva se određenim sticajem okolnosti - upadom Germana, te njihovim razaranjem Zapadnog Rimskog Carstva - oslobodila državne vlasti. U tim procesima zapadna crkva je dobila političku samostalnost, koju je onda svim sredstvima - jedno od najmoćnijih bila je institucija propovedi - nastojala da održi i pri svim kasnijim pokušajima formiranja novih država na Zapadu; u tom cilju ona je razvijala - da to, opet, tako nazovemo - aktivnu pobožnost, izuzetnu zainteresovanost za ovaj svet, pa je, shodno tome, i svoje idejno vođstvo izabrala u avgustinizmu. Naime, dok je Istok težio tome da čoveka oslobodi straha od smrti, dotle je Zapad nastojao da čoveka oslobodi greha i krivice. Uz sve to, u istočnom delu Carstva nije postojalo nasledno plemstvo, što najbolje govori o snazi centralne vlasti u Vizantiji; na Zapadu se, pak, vodila stalna borba za vlast između nižeg i višeg plemstva, između brojnih kraljeva i rimske crkve, i stalno se pokretalo pitanje čija je moć veća. Time se neprestano podsticao dinamičan razvoj društva, a ta dinamika je Zapadnjaka uspešno opremala za neprekidni proces prilagođavanja svim promenama životnih uslova, noseći sobom obilje novina: individualizam, humanizam, veru u razum, renesansu, reformaciju, demokratiju, nauku...
Humanizam
Već u XII veku u delovima zapadne hrišćanske Evrope počeće da se odvija proces povratka antičkog individualizma, ali na jedan novi način, i on se najbolje može pratiti u francuskoj lirici trubadura na jugu i prozi truvera na severu, te u brojnim tvorevinama slobodnih zidara. Primetimo da je u grčkim gradovima- državama, doduše, individualizma moglo biti - i bilo ga je - i na pretek za slobodne građane, ali ga nije moglo biti među pripadnicima najbrojnijeg dela stanovništva - robovima: ni u Grčkoj, kao što ga nije bilo ni u ranijim civilizacijama. Hoću da kažem da grčko filantropos ipak moramo razlikovati od evropskog humanitas. Taj period rađanja elemenata humanizma, od XII do sredine XIV veka, bio je, zapravo, neophodan period inkubacije za nastupajuću renesansu.
Radi jednostavnosti, ovde ćemo humanizam smatrati neophodnom početnom fazom renesanse , a tako shvaćena renesansa se u Zapadnoj Evropi, znači, začela veoma rano, i to prvo u književnosti , logici, retorici, ekonomiji, etici, pravu, po- litici, a tek mnogo kasnije, u XV veku, i u slikarstvu. Ovo posebno naglašavam zato što je većina među nama sklona da renesansu pre svega posmatra iz vizure likovne umetnosti, te onda po prirodi stvari ni ne postavlja pitanje zašto Vizantija nije imala renesansu. Nas ovde, međutim, ne treba da zanima to što ona nije mogla imati renesansu u likovnoj umetnosti, već mi postavljamo pitanje zašto nije imala ozbiljnije vesnike humanizma u svom političkom i društvenom biću, kao što je to bilo na Zapadu, počev još od XII veka. Na to je pitanje veoma lako dati odgovor: budući zatvoreno društvo, Vizantija kao teokratska tvorevina je individue, nezavisne ličnosti, smatrala najnepoželjnijim ljudima kakvi se mogu zamisliti u jednoj državi; kao i bilo gde drugde, teokrate ni tu nikako nisu bile zaiteresovane da vladaju slobodnim građanima, individuama, već isključivo podanicima. Vođena takvom ideologijom, Vizantija u dugom periodu od 395. pa sve do propasti, 1453. g., nije uspela da stvori "kritičnu masu" intlektualaca koji bi zatim prirodno stvorili takve okolnosti u kojima bi mogli da sprovedu određene moralne i društvene reforme, sa krajnjim ciljem da samoj Imperiji obezbede što bolju prilagodljivost nastupajućim promenama. Tako, eto, Vizantija, koja je u periodu od V do XII veka kulturno uveliko prednjačila nad varvarskim Zapadom, nije uspela da tu prednost i zadrži, tj. nije umela da tu postojeću prednost pretoči u neke nove vrednosti, već je, naprotiv, u svom razvoju naprosto zastala i ostala na jednom određenom nivou. U vizantijskim školama su nastavili da žive Atina i Rim, ali i oni osetno redukovani: ne kroz doktrine samog Platona, Aristotela, Cicerona ili Lukrecija, već kroz ono što je o tim doktrinama kazao Porfirije; čuvajući svoju ideologiju, Vizantija nije ništa učinila kako bi otkrila istorijskog Platona ili Aristotela, Cicerona ili Lukrecija, već je nastavljala sa ortodoksnom praksom da o antici govori samo iz skromnih školskih priručnika. A u tim priručnicima je čak i orginalih reči samog Porfirija postepeno bivalo sve manje, a sve su se više množili komentari o onome što je on rekao. Otuda, umesto da rasadnik humanističkog stila i obrazovanja bude Vizantija, to će, zapravo, postati zapadne, "varvarske" zemlje.
I tako, dok je rigidnost u upravljanju Vizantiju činila zemljom sve siromašnijom u duhovnom i materijalnom smislu, zapadni se svet polako budio i otvarao, i to najviše zahvaljujući svetovnim i crkvenim mecenama, koji su ulagali velike svote novca u kupovanje i prepisivanje rukopisa i osnivanje biblioteka. Usled svega toga, umesto u Vizantiji, do ponovnog otkrića aristotelizma u XIII veku dolazi u zapadnim zemljama . Ubrzano prevođenje grčkih i arapskih dela u mnogome je proširilo horizonte hrišćanskih mislilaca na Zapadu . Direktan pristup Aristotelu jasno je pokazao da je njegova logika samo jedna od mogućih logika, produkt jedne određene kulture, jednog određenog ljudskog mišljenja, postalo je jasno ta logika nije nikakva Božja objava - već ljudska konstrukcija. Samim tim, logiku i dijalektiku je s nebesa teologije trebalo spustiti na zemlju, na plan ljudske gramatike i retorike. Slično tome, ponovno otkriće Aristotelove fizike i metafizike doprinelo je da se na prirodu počne sve više gledati kao na autonomni sistem čak i onda kada zavisnost između prirode i Boga nije poricana.
Konačno, takva kritička razmatranja "varvarskog" Zapada u periodu od XII do sredine XIV veka dovela su do jedne velike prekretnice u mišljenju, tako da se čak i pojam znanja počeo smeštati u sasvim novi kontekst. Dok su se u Vizantiji i teologija i filozofija smatrale naukama, na Zapadu je započeta dugotrajna borba za autonomiju nauke kao nečeg različitog u odnosu na teologiju i filozofiju, kao nečega što ima svoj sopstveni predmet, metodu i cilj, i kao nečeg što, zapravo, predstavlja jedini izvor znanja. Postepeno - i nezaustavljivo - kao nosioci znanja se na Zapadu sve više počinju smatrati oni ljudi koji se bave naukom, tj. "prirodnom" ili "eksperimentalnom filozofijom", a ne oni koji se bave teologijom ili filozofijom . Živeći u skladu sa praksom, koja im je neprestano ukazivala na činjenicu da nikako ne postoji jedan apsolutni autoritet koji se može primeniti na sve, tj. da ne postoji istina koja je data jednom za svagda i koju samo treba otkriti, Zapadnjaci su bili primorani da iznalaze nove ideje; svakako, jedna od najkorisnijih bila je ona o postojanju dveju istina. Ideja da je Bog čoveku dao dve knjige - "sveto pismo" i "knjigu prirode" - stvorila je prostor za formiranje jednog novog znanja, koje se neće zasnivati na autoritetu, nego pre svega na neposrednom dodiru čoveka i prirode. Tako, na nesreću onih zemalja koje su izašle iz vizantijskog kruga, ne "civilizovana" Vizantija već "varvarski" Zapad nastavlja ono što su bili započeli predsokratovski filozofi, i što je u međuvremenu bilo prekinuto: da otkriva zakone prirode, samo što se to ovog puta ne vrši pomoću iracionalih, već pomoću racionalnih metoda. Izbegavajući napetost između teologije i nauke, instrumentalizujući nauku i njene metode, zapadni čovek je nagomilane praktične životne probleme počeo rešavati sve više pomoću narastajućeg naučnog saznanja, a sve manje pomoću teologije i metafizike.
I dok Vizantinci nisu uspeli da stvore "kritičnu masu" intelektualaca sposobnu da se odupre svakoj stezi, dotle je to zapadnim Evropljanima pošlo za rukom u periodu od XII do XV veka: održavajući kontinuirani uspon novog humanističkog stila i ideala obrazovanja, oni formiraju tu "kritičnu masu" umnih ljudi koja se, s jedne strane, opire autoritetima, a s druge strane svoj intelekt usmerava ka razvoju novih prirodnih i moralnih nauka, tj. nauka koje će proizilaziti iz samostalnih sopstvenih principa; prirodno je onda što je jedna takva grupa ljudi bila u stanju i da u svom okruženju pokrene sve one moralne i društvene reforme, koje su za krajnju posledicu imale veoma dobro prilagođavanje čitave zajednice tekućim životnim promenama. Ali, zapitajmo se i ovde, kako je do svega toga došlo, gde su klice budućih vidnih razlika između ta dva sveta.
Benediktinske zajednice. Rad
Izgleda da početak treba tražiti još u benediktinskim zajednicama, koje su u nesigurnim vremenima ranog srednjeg veka pružale uzornu socijalnu sigurnost svojim članovima. Te su jednostavne i samodovoljne zajedice - za razliku od drugih monaških organizacija i za razliku, svakako, od robova u starijim civilizacijama - izdejstvovale jednu neočekivanu mutaciju kod svojih prosečnih članova: fizički rad je prestao biti poistovećivan sa besmislenim mučenjem . Organizovane kao religijsko-samouprav- ljačka udruženja malih grupa ljudi, u kojima su se svi "molili i radili", te zajednice su, pored osećanja jedinstva, među svojim pripadnicima uspešno izgrađivale i osećanje svrsishodnosti njihove egzistencije. Glavni naglasak je stavljan na to da se u svakom pojedincu probudi odgovornost za ono što on čini pred Bogom kao pravednim sudijom savesti. Bez preterivanja karakterističnih za Istok - gde su misticizam i askeza pomagale u težnji ka besmrtnosti i večnom spajanju sa Bogom, i to tako što je odbijano sve telesno i zemaljsko - u tim novim zajednicama su veoma uspešno integrisana tri momenta: moralno, estetsko i fizički rad. Samim tim ljudski život je prestao da bude nešto što, samo za sebe, nema nikakvu posebnu vrednost i počeo mu se pridavati neuporedivo veći značaj; tako se stvarala nova vera u ljudsko udruživanje i uzajamnu pomoć, koja je zatim vodila daljoj humanizaciji života ljudi u tim zajednicama. Važnu komponentu te humanizacije možemo videti i u činjenici tj. potrebi da se konstruiše čitav niz mašina, čija je prevashodna funkcija bila ušteda rada, i one su nicale na sve strane! Tako su na Zapadu, u tim "mračnim vremenima" srednjega veka, u svakom manastiru i svakom, pa i najmanjem selu počeli da se množe mlinovi i vetrenjače u neverovatnom broju. I tako je - ne u civilizovanoj Vizantiji, već među tim varvarskim i perifernim narodima Zapadne Evrope - počela neviđena difuzija slobodne energije, koja je Zapad i vodila ka novoj nauci i tehnologiji. Jedna Engleska, koja je u odnosu na prostore pod današnjom Francuskom bila prilično zaostala zemlja, imala je 1066. godine, na primer, čak 8000 mlinova, koji su radili za nešto manje od milion ljudi! Ali tamo gde je na nekoj reci ili brzaku bio postavljen mlin, tik do njega bi bile konstruisane mašine za obradu sukna, opet malo dalje uređaji za proizvodnju piva, te, na kraju lanca, najraznovrsnije naprave za preradu kože . Manastirska mehanizacija, trezvenost, urednost i štedljivost ubrzano su se širile zapadnim svetom, vodeći ga ka uspesima na svetovnom planu. Već u XII veku kompletan tehnološki proces je počeo da se racionalizuje. Brojna tehnološka poboljšanja, sprovedena na uređajima dopremanim sa Bliskog i Dalekog Istoka, oslobađala su ljudski rad za druge poslove i ciljeve.
Da zaokružimo: ono što je u VI veku na Zapadu započeto u benediktinskim zajednicama do kraja je sprovedeno u srednjovekovnim strukovnim udruženjima - esnafima, a naročito kada su oni početkom XI veka počeli da se udružuju u gradske komune. U tim se komunama uočio izuzetan smisao za racionalizaciju, tj. za svrsishodno uređenje svakodnevnog života. U njima se javljaju i prvi oblici naučno-eksperimentalnog savladavanja životnih problema, doduše bez nekog validnog metodskog plana, ali određeni dobri rezultati su ipak bili postizani. Zahvaljujući takvim rezultatima - na pr. proizvodnjom mehaničke energije - ti su ljudi bili u stanju da redovno uspešno obnavljaju svoje regije kada bi one bile opustošene ratnim ili prirodnim katastrofama. Ili, tako su, na primer, slobodni zidari "francuskog stila" (gotskog) počinjali da smelo eksperimetišu sa već poznatim arhitektonskim elementima kao što su prelomljeni luk, rebrasti svod i potporni luk. Rezultat tih uspešno izvršenih eksperimenata iz 1104. u Durhemu (Engleska) i 1115. u Morienvalu (Francuska) bio je dokaz da rebra, ako se izvode pomoću prelomljenih lukova, jesu statički daleko sigurnija od polukružnih svodova; takvim rebrima i potpornim lukovima postiže se to da se sve kose komponente opterećenja koncentrišu na unapred određenu tačku, u kojoj se međusobno neutrališu i svode u približno vertikalne rezultante. Rebrasti svodovi su, dakle, elastičniji, a opasnost od rušenja u temenim tačkama bitno je smanjena. To znači da se oni, onda, mogu izrađivati od tanjih elemenata, a to sve zajedno dopušta sklopljenom svodu da se izdigne na veće visine; na taj način katedrale dobijaju velike prozorske površine te se čitave kupaju u svetlosti; i tako je krenulo, sa katedralama u Sen Deniju 1154, pariskom Notr Dam 1180...
Treći stalež
Članovi esnafa obrazovali su se u majstorskim radionicama; jedan deo građanskih škola nicao je iz tih radionica. Kako je feudalna moć slabila, ovaj treći stalež, dobivši pravo na svoje zanate i trgovinu, bitno je doprinosio podizanju novih gradova, a posebno gradnji novih crkava, izradi detaljnih planova i projekata. Pri izradi crteža i "statičkih proračuna" počelo se sa pravljenjem modela i sa eksperimentisanjem. Narastanje eksperimentalnog znanja u gradskim esnafskim školama samo je jedna od komponenti tog novostvorenog životnog potencijala. Taj se potencijal, međutim, nije ograničavao samo na ovom što je do sada rečeno. U Lombardiji je, na primer, ovaj treći stalež već uveliko počeo da učestvuje i u borbi između plemića i papa...
U tako dinamičnim okolnostima stvorila se svojevrsna povratna sprega interesa između plemića i trećeg staleža; zapadni su plemići sve više, izgleda, dolazili do zaključka da snaga njihovog grada-države ili kneževine, ili grofovije, zapravo uveliko zavisi i od snage trećeg staleža, pa su se trudili da među svojim podanicima razvijaju "građanske vrline", te da poštuju pravne norme. S druge strane, i sami pripadnici trećeg staleža - zanatlije, radnici, trgovci, - u želji da zaštite svoju privatnu imovinu, svoju porodicu i sopstvenu ličnost, bili su zainteresovani da žive kod onih plemića koji najviše poštuju red i pravo. Razvitkom esnafa i gradskih komuna nastupio je, znači, bitan socijalni preokret u zapadnim otvorenim gradovima.
Kontemplacija i akcija
Možda je jedan od najboljih pokazatelja postojanja povratne sprege interesa između vladara, sveštenstva i pripadnika trećeg staleža bila činjenica da se krajem srednjeg veka titula doktora naučnih veština počela smatrati jednako vrednom kao i titula viteza! Već krajem XIV i u XV veku u italijanskim gradovima mnogo je manje staleških predrasuda, javlja se novi oblik plemstva: ko ima dovoljno talenta i znanja, energije i upornosti, nije bio sprečavan da postane vojvoda ili kardinal, ma iz kog staleža poticao. Sve je stavljeno u funkciju razvoja gradova, a u tim gradovima sve vrvi od individua.
Neke od tih individua koje u XIII i XIV veku pokušavaju da se bave eksperimentalnom naukom počele su uporno da se bore za autonomiju nauke u odnosu na teologiju i filozofiju. I bez obzira koliko njihova nauka bila rudimentarna, ona nam ipak omogućuje da pratimo taj kontinuitet koji je, zapravo, postojao u razvoju naučnih metoda od kasnog srednjeg veka, pa, preko renesanse, do Njutna i Lajbnica, tj. do pravih početaka moderne nauke. Stare grčke knjige sada su čitane u novom ključu. Pasivno peripatetičko i sholastičko silogističko registrovanje bilo je zamenjivano određenim intelektualnim konstrukcijama. Naime, grčka kontemplacija i hrišćansko spasenje zamenjivani su akcijom: aktivnošću nagađanja i pobijanja. Tako je Rodžer Bekon jednom izjavio kako nije potrebna jarčeva krv da bi se prelomio dijamant. - "Dokaz. - Video sam sopstvenim očima" . Bio je to jedan od prvih koraka na putu uspostavljanja nauke koja se neće baviti samo predikatima, već prvenstveno delanjem, a čiji će se sledbenici uvek pridržavati univerzalne devize da "videti znači verovati". U zapadnoevropskim je glavama, tako, korisnost polako postajala osnovno merilo.
Ali, takve ideje tamo nisu zastupala samo svetovna lica, već i mnogi sveštenici, poput pomenutog Rodžera Bekona; mnogi od njih su, čak, čvsto verovali da put ka saznanju Boga, zapravo, vodi preko prethodnog ovladavanja svetovnim; istočni sveštenici, čija glavna interesovanja nikada nisu bila svetovne već uvek mističke prirode, te koji su želeli da još na zamlji iskuse mističko spajanje sa Bogom, uvek su bili naklonjeni askezi i pustinjaštvu, dakle bežanju od sveta. Ako bi se ko u njihovim redovima - a takvih je uvek bilo (premda taj broj nikada nije prelazio u "kritičnu masu") ili na Carskom univerzitetu, ili u Patrijaršijskoj školi, ili, pak, u nekoj od privatnih škola, kao što su Lav Matematičar, Nićifor Grigor, Maksim Planud, Mihajlo Psel, Teodor Metodik - ako bi se takvi, dakle, usudili da preporuče izučavanje svetovnih nauka, ili se zalagali za ispitivanje istorijskoga Sokrata ili Platona, odmah bi postali meta napada monaha. Meta napada, međutim, tu nisu bila samo učenja tih ljudi, nego i njihove privatne ličnosti, a o tome nam najbolje svedoče žitija svetaca. Tako je, na primer, posle smrti Lava Matematičara, njegov učenik Konstantin objavio protiv njega stihove pune žuči, u kojima ga optužuje za otpadništvo i helenizam - "on je napustio Hrista radi grčkih bogova, te će zajedno sa Sokratom, Platonom, Aristotelom, Hrizipom, Epikurom biti bačen u pakao". A u biografiji Jovana Psihaita možemo, možda na najbolji način, sagledati stavove monaha prema novinama; "Jovan je posedovao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Homerovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni silogizmima koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je nepostojećim stvarima, a naročito je prezirao Platona..." U celom periodu postojanja Imperije monasi su bili oni koji su sistematski sprečavali emancipaciju individualizma, a ta njihova aktivnost je naročito oživela u poslednjim vekovima Imperije; to je na svojoj koži najbolje mogao osetiti Nićifor Grigor koji je bio zlostavljan ne samo za života zato što se usudio da proučava sekularnu filozofiju, već su bili skrnavljeni čak i njegovi posmrtni ostaci. Jer onaj ko ne može da žrtvuje svoju slobodu za celinu plemena ili kolektiva - neprijatelj je kako hrišćanske zajednice tako i države, smatrali su monasi. Ukratko rečeno, u svojoj želji da spreče svaku promenu monasi se ni malo nisu ustručavali da javno proklamuju mizologiju. I tako umesto Vizantije, u kojoj je obilato potpirivano neprijateljstvo prema razumu, Zapadne su državice bile te koje su vremenom izvlačile profit iz Protagorinih, Sokratovih i Periklovih kapitalnih ideja po kojima jezik, običaji, zakoni nemaju magijski karakter tabua, tj. oni nisu naturalne već konvencionalne prirode.
Kritičko mišljenje
Zatim, za razliku od teokratske Vizantije, u kojoj je postojala težnja da se svaka razmirica saseca odmah u korenu, razmirice koje su se javljale između papa i careva, te biskupa i plemića na Zapadu stvarale su takvu duhovnu klimu koja je olakšavala i podsticala učvršćenje individualnosti, tj. pogodovala je razvijanju kritičkog mišljenja i vere u ljudski razum. Tako je, izgleda, zamajac koji je jednom pokrenut u smeru individualizacije nužno vodio i ka renesansi. Žive rasprave o odnosu između crkve i države, o tome kakva je funkcija države i njenog vladara, kakav je odnos između religije i filozofije, šta su univerzalije i tsl., rodile su neophodnu duhovnu klimu za razvoj naučno-istraživačkih programa nezavisnih od religijske dogme. Tako će Jovan Solzberski, koji je postao biskup u Šartru 1176. god. i koga možemo smatrati najobdarenijim od svih humanističkih filozofa u Šartru, još tada tvrditi da kraljeva moć mora izvirati iz ugovora sa narodom. Naime, u Knjizi Gebehardu on izjavljuje da ako kralj napusti vladanje po zakonu i postupa tiranski, treba smatrati da je prekršio ugovor kojem duguje svoju moć i narod može da ga svrgne sa prestola. Takve Jovanove ideje po kojima vladar ne može biti iznad zakona, zatim ideje o primatu građanskog prava nad prirodnim pravom, i, uopšte rečeno, ideje o vladavini zakona i pravde, bile su jednim delom, zapravo, oživljavanje i ponavljanje Ciceronovih ideja . I tako, dakle, dok u Vizantiji teokrate vladaju apsolutistički, dvadeset petorica engleskih barona primoravaju 1215. god. engleskog kralja da potpiše "Veliku povelju" (preteču svih kasnijih engleskih ustava) koja bitno ograničava kraljevu vlast . Ili, da spomenemo Italiju, koja se već krajem XII veka počela veoma uspešno oslobađati viteštva i feudalizma. Veoma brzo pojam "viteške časti" i pojam "gospe" tu je, takoreći, iščezao . Na mesto uzvišene ljubavi stupa čulni užitak, a na mesto viteza i njegovog romantičnog načina života i ratovanja na scenu stupaju plaćenici. Rat je postao stvar novca. Građanima Firence, Padove, Đenove, Venecije..., više ne pada na pamet da se laćaju oružja, zaokupljeni su politikom, trgovinom, bankarstvom, umetnošću, filozofijom, eksperimentalnom naukom, njihove su političke akcije vođene Periklovim mislima da "mada samo nekolicina može tvoriti politiku, svi smo sposobni da sudimo o njoj".
Nominalizam
Ali, osim demistifikacije pojma rada, osim korišćenja mehaničke energije, osim razvoja nekih elemenata otvorenog društava i osim sveopšte zapadne pragmatičnosti, razvoju naučnih metoda u XIV veku ništa nije pogodovalo toliko kao Okamov nominalizam. Okamov nominalizam je stavio tačku na petstogodišnju esencijalističku tradiciju sholastike; "univerzalije nisu istinite, niti su pre stvari (ante rem), ni u stvari (in re), nego posle stvari (post rem), štaviše, i postoje zbog samih stvari (pro re). Opšti pojmovi su puki znakovi nečega, mutni simboli stvari, reči i nazivi, veštačka pomagala da se lakše snađemo u svetu, ukratko imena: univesalia sunt nomina" . Zbog konsekvenci koje su imale na razvoj potonje nauke te ideje nominalista, stvorene na Zapadu, treba da se smatraju najvažnijom činjenicom novije kulturne istorije sveta; budući, međutim, da su te ideje nastale u varvarskim zemljama, one nisu bile dostojne pažnje Vizantinaca.
Dvostruka Palamina pobeda
Kada je mudri, svestrano obrazovani, Varlaam oko 1330. god. ipak pokušao da te ideje prenese u Vizantiju, bio je, naravno, u tome sprečen. Sprečio ga je Grigorije Palama . Da bi prikazao snagu nominalizma, Varlaam je usmeno i pismeno počeo istupati protiv solunskih isihasta, optužujući ih za besmisleno sujeverje i opasnu jeres. Svojim molitvama - u kojima su, zaustavljajući disanje, neprestano ponavljali: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas" - isihasti su tvrdili da dosežu samu božansku svetlost. Monahe isihaste u zaštitu je uzeo Grigorije Palama, ortodoksni vizantijski teolog, zastupnik teze po kojoj se Bogu možemo približiti samo putem iracionalnog prosvetljenja. Varlaam je bez mnogo predomišljanja otišao u Carigrad i podneo patrijarhu žalbu protiv jeretičkih isihastičkih shvatanja i naročito protiv Palame. Tako je 1341. bio sazvan sabor, pred kojim je Palama trebalo da se odbrani od opružbi koje je protiv njega podigao Varlaam. Na suđenju Varlaam je mističkoj kontemplaciji isihasta suprotstavio poznavanje Boga putem razuma. Palama se branio tvrdeći da se u teologiji ne treba oslanjati na razum i logičke zaključke, već isključivo na unutrašnje "umne" molitve. Centralna tačka polemike bila je tvrdnja isihasta po kojoj oni "vide" svetlost koja je ozarila Hrista na Tavoru . Oslanjajući se na razum i elemente Aristotelove logike, Varlaam je tvrdio da isihasti ne poseduju nikakve validne metafizičke argumente koji bi potvrdili da oni posle 1500 godina vide tavorsku svetlost. Varlaam je, naime, kako se čini, mislio - i to u tim vremenima kada se filozofija još smatrala sluškinjom teologije - da ono što je ovde teološki istinito, zapravo, jeste filozofski neistinito. Znanje i vera su dve različite stvari. Bog se ne može videti, tj. spoznati - njegova egzistencija ne proizilazi iz njegovog pojma; svaka spoznaja koja nadilazi neposredno izkustvo stvar je vere. U želji, međutim, da sačuva vezu između filozofije i teologije, između sveta i Boga, Palama je priznavao da je tačno da božanska suština za čoveka ostaje zaista nedokučiva, ali je zato, dalje, tvrdio da božiju svetlost treba smatrati ne božijom suštinom, već božijim delovanjem, tj. božijom energijom. Uopšte, nastavlja Palama, postoji beskonačno mnogo božijih energija: mudrost, ljubav, moć, svetlost... i sve su one čoveku dokučive. Na Varlaamov prigovor da je tu već reč o uvođenju nižih i viših božanstava, te da, nezavisno od toga, ni ta božija energija ne može biti filozofski dokazana, Palama uzvraća kako "o višim i nižim božanstvima nema tu ni govora", do jedino u tom smislu u kome bi se reklo: "Otac moj veći je od mene" . I shodno tome, nastavlja on, božanske energije se moraju uzeti kao večne i nestvorene, čim se priznaje da je samo božanstvo večno i nestvoreno. Iako su ove ideje svakako bile značajne za razvoj vizantijske teologije, one su, sa druge strane, kada je u pitanju vizantijsko društvo gledano u celini, bile retrogradne; naime, Palamizam je, nažalost, postao simbol odbacivanja svetovnog humanizma! Izolovani vizantijski intelektualci, kakav je, na primer, bio Dimitrije Kidonis, mogli su samo da se teše svojim otkrićem da je tomizam, u stvari, više "grčki" nego što je to bio palamizam. Kidonisovi pokušaji da prevodi latinske zapadne tekstove - pošto je bio uvideo da "Latini pokazuju veliku želju da se snađu u lavirintima Aristotela i Platona" - u Vizantiji nisu naišli na dobar prijem. Jer - kako kaže u jednom pismu - "Vizantinci koji su zapostavili svoju vlastitu mudrost smatrahu da su latinska rezonovanja čiste izmišljotine."
I tako, umesto da uhvate korak sa novim idejama, koje su ukazivale na nepremostivu pukotinu između filozofije i teologije, a iz čega je onda prirodno proisticao zahtev za revizijom teocentrične koncepcije čoveka, i umesto da poput intelektualaca na Zapadu i oni započnu da na nov način određuju presečene veze koje spajaju čoveka i ljudski svet sa Bogom, umesto da tragaju za novim rešenjima da bi izašli na kraj sa novim životnim problemima - Vizantinci dozvoljavaju sebi da se prevashodno bave jalovim duhovnim spekulacijama kao što su isihazam i palamizam; u periodu od 1341. do 1368. god. je na čak šest sabora raspravljano o isihastima.
Dvostruka Palamina pobeda, protiv Varlaamovog okamizma i protiv grčke filozofije , iako značajna na polju vizantijske teologije, bila je pogubna za razvoj budućeg znanja, a to će reći da je bila pogubna za budući životni tok Vizantije isto onoliko koliko su na tom planu bile pogubne i ideje unionizma i antiunionizma . Hraneći se samoobmanama i vlastitim iluzijama, umesto carstvu zemaljskom, Vizantinci su se sve više okretali carstvu nebeskom. Volja za moći, što je obeležje svih religija orijentisanih ka nebu, postala je sama sebi svrha. Crkveni razlozi su postali važniji od državnih interesa i razloga. Odbrana "prave vere", ali ne samo pred paganima i nevernicima, nego i ispred drugih hrišćanskih zajednica, postala je imperativ carstva. Tako su stare univerzalističke ideje iz perioda početaka Vizantije - ideje u čije su ime vođeni ratovi za obnovu Rimskog Carstva - u Vizantiji na umoru zamenjene ratovima koje je ona vodila protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ali sada sa ciljem da se sačuva pravoslavlje. Umesto da pred nadolazećom otomanskom opasnošću brani život, Vizantija je branila jednu utopiju! Dok se u Vizantiji, čiju je sadašnjost određivala prošlost, insistiralo na "pravoj veri", na Zapadu, gde je sadašnjost bila određivana iz ugla budućnosti, sve se više insistiralo na životnoj pragmatici koja je, pak, sve više zavisila od nauke i tehničke primene te nauke.
Opet o humanizmu
I na kraju, umesto rezimea, recimo da se u iznošenju pomenutih činjenica nismo rukovodili ciljem da žiteljima zemalja proizašlim iz vizantijskog kruga sugerišemo bilo kakav pesimistički zaključak, već je naša prevashodna namera bila da se svim tim činjenicama poslužimo kao upozorenjem: želimo li da opstanemo u svetu ovakvom kakav on zaista jeste, tj. ako želimo da preživimo u svetu koji je određen modernim "zapadnim merilima" - mi konačno moramo odrasti, sazreti, i kao narod i kao država, što, opet, znači da konačno moramo preživeti ono što, kao ni svojevremeno Vizantinci, nismo preživeli - a što Zapad jeste - period humanizma . Da bismo opstali, čini mi se, mi neizostavno moramo savladati lekciju zapadnog humanizma da je "čovek sam uzrok svojih nevolja i svoga blagostanja; te da je sposobnost i vrlina ta koja uvek pobeđuje fortunu" (Alberti) ; zatim da "ne treba prezirati bogatstvo, već obuzdavati pohlepu, pa ćemo, tako, usled blagostanja i obilja stvari, živeti slobodni i zadovoljni..." (Alberti) ; da "svaki čovek - bio on umetnik ili političar, naučnik ili sveštenik, radnik ili seljak - mora biti u stanju da se neprestano drži svoje ljudske mere"; da se "ne vaspitava govorom već delima i primerima" (Bruto) , te da "neaktivnost najboljih državu ostavlja na milost i nemilost najgorih" (Landi- no) - i tsl. U protivnom - ne budemo li ovu lekciju naučili - teško da ćemo uspeti da razvijemo otvoreno demokratsko društvo, teško da ćemo biti u stanju da razvijemo autentičnu nauku i tehnologiju bez kojih nećemo moći da preživimo, a to, dalje, znači da ćemo, kao i do sada, dobro služiti istoriji koju prave drugi. Naime, plašim se da ako zaboravimo prošlost iz koje smo proizašli, ako se ne potrudimo da je u našim mislima oživimo i kritički proučimo (a naročito činjenicu da je Vizantija kao zatvoreno društvo poražena u sameravanju sa otvorenim zapadnim društvima) - ta kobna prošlost će na kraju potpuno preplaviti našu praksu, a prema onoj mudroj Santajaninoj: "onaj koji zaboravi svoju prošlost moraće /izgleda/ ponovo da je proživi".
Zoran Stokić Mašinski fakultet, Beograd Maj, 1997.
Literatura:
E. Arveler, Politička ideologija Vizantijskog Carstva, Beograd, 1988.
L. Breje, Vizantijska civilizacija, Beograd, 1976.
E. Cassirer, Das Erkenntnisproblem in der Philosophie und Wissenschaft der neueren Zeit, Berlin, 1922.
P. Duhem, Le Systeme du monde, Paris, 1974.
F. Dvornik, The Photian Schism, Cambridge, 1948.
U. Eko, Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka, Novi Sad, 1992.
M. Elijade, Istorija verovanjUe i religijskih ideja, t. II i III, Beograd, 1991.
E. Friedell, Kultura novog vremena, Zagreb, 1940.
E. Garen, Italijanski humanizam, Novi Sad, 1988.
H. Gelzer, Byzantinische Kulturgeschichte, Tuebingen, 1909.
J. Le Goff, Pour un autre Moyen Age, Paris, 1977.
R. Guilland, Etudes byzantines, Paris, 1959.
J. Hojzinga, Jesen srednjega veka, Novi Sad, 1974.
N. Jorga, Byzance apres Byzance, Bucarest, 1971.
F. Koplston, Istorija filozofije, t. II i III, Beograd, 1989.
R. Lopez, Rođenje Evrope, Zagreb, 1978.
Dž. Majendorf, Vizantijsko bogoslovlje, Kragujevac, 1989.
D. Obolenski, Vizantijski komonvelt, Beograd, 1991.
H. Ortega i Gaset, Pobuna masa, Čačak, 1988.
G. Ostrogorski, O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca (sabr. dela, knj. 5), Beograd, 1970.
G. Ostrogorski, Privreda i društvo u Vizantiji (sabr. dela, knj. 2), Beograd, 1969.
K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, 1993.
K. Popper, The Poverty of Historicism, London, 1957.
D. de Rougement, Zapadna pustolovina čoveka, Beograd, 1983.
B. Russell, Wisdom of the West, London, 1959.
B. Suhodolski, Moderna filozofija čoveka, Beograd, 1972.
F. Šerard, Vizantija, Beograd, 1972.
A. N. Whitehead, Science and the Modern World, Glasgow, 1975.
Zoran Stokić
Science and Democracy, Byzantium and the West (Summary)
From the times of Pierre Duhem history and philosophy of science show us that science and its rationality are a part of the rationality of life, a part of the philosophy of life, of the "Weltanschauung". Therefore it is not possible to explain the emergence of the science unless we are able to analyze some non- scientific phenomena such as social values, economy and religious beliefs. Starting from these assumptions, this paper shows some crucial differences that existed in social and spiritual atmosphere in Byzantium on the one hand and in Western countries on the other hand. In short, this paper develops some elements that are connected with the sociologically interpreted history of the appearance of the medieval intellectual on the one hand, and with the history and philosophy of the beginnings of Western science on the other hand.
key words: science, Byzantium, democracy, humanism, cities
THEORIA 2 UDK 130.2 BIBLID 0351-274 : (1997) : 40 : p. 79-95 Originalni naučni rad Original Scientific Paper
Izvornik: Theoria 2/1997 XL
